2016 године, после 35 година рада, осећам да је време за свођење рачуна и за ретроспективу. Време безбрижног лутања “вртом са стазама које се рачвају” је прошло…. Дефинишем пет стаза односно пет тема, пет циклуса који се укрштају, из другачијих углова сагледавају исту ликовну проблематику. Одједном тих пет стаза се расплићу, исправљају и усмеравају у једну тачку, попут линија перспективе. На хоризонту се указује једна изложба састављена од пет засебних целина. Свих пет целина , тек тад уоц̌авам, проблематизују исте елементе: нулту површину слике, илузионистиц̌ки простор унутар слике и простор гледаоца испред платна, однос према формату и утисак гледаоца да је истовремено посматран и онај који посматра. Имајући пред оц̌има крајњи циљ, анализирам од краја ка почетку, шта је све још потребно насликати, заокружити поједине циклусе, попунити празнине и на нов начин ре-креирати све оно што је до тада креирано. Тада одлучујем да насликам нове слике, користећи неке већ разрађене мотиве, све време уважавајући утисак целине, за једну будућу ретроспективу, за “Обрнуту ретроспективу”.

Актуелна поставка је замишљена као пет самосталних, одвојених целина које ретроспективно заокружују теме којима се у свом раду бавим и које се поклапају са простором Галерије легата и њених пет соба. Свака тема захтева посебну и различиту поставку и строг избор радова због величине соба галерије. Те теме – циклуси се преплићу и из другачијих углова сагледавају исту ликовну проблематику. Тих пет циклуса су заправо мојих пет дијалога:

“Велови“ су расправа о сликарству као медију, преиспитивање елемената од којих је сачињена свака слика: бојена површина слике, илузионистиц̌ки простор унутар слике и сварни простор испред слике у коме стоји посматрач. То је истовремено дијалог са историјом уметности.

“Прокрустов музеј“ је расправа са мрачним светом у коме живимо, један сасвим лични и произвољни поглед на имагинарни Архив у коме су каталогизовани трагови човекових подвига и понора.Сваки објекат је целина за себе и има сопствену логику а истовремено је део јединственог концепта музеја.

“Вртоглавица“ је дијалог са посматрачем слике. Посматрач је уведен у поље слике као активни учесник, местом са кога посматра призор. Птичија перспектива обрће слику са зида галерије и у гледаоцу изазива неугодан осећај лебдења, измицања тла испод ногу, што је увек први услов промене начина гледања и први корак ка спознаји. Он је такође мој дијалог са самим собом.

Циклус “Девет живота“ је покушај повратка животиња у свет савремене уметности из које су неправедно протеране. То је дијалог са светом животиња односно дијалог са Другачијим.

“Доње небо“ је оглед о меланхолији”-  Владимир Дуњић, сликар