Лаицима се не би ни вредело обраћати, али онима који имају довољно знања о уметности која се некад звала ликовна, скрећући пажњу на лингвистику Ракиџићевих монолога, реч је о уметнику који је одавно прешао границу заједно са дилемом коју она носи у себи за сваког ко покушава да је пређе — између фигурације и нефиугуралности. Али овде се ради о нечему што у тумачењу може да се сабије само у једну реч, а то је структура. Та густина потеза, та акумулација енергије, и то дословно физичке, покретана снагом воље и великим набојем имагинације, открива једну тајанствену и ретко виђену појаву. Што се мене лично тиче, овако нешто слично Ракиџићевим линијама никада нисам видео.

У његовој нефигуралности, којој не приличи назив апстракција, постоји непредвидива, чудесно појављена примеса поетичности. За упућене људе тешко је и покушати пласирати убеђење да у нефигуралној уметности може бити нечег поетског. Али поетско, као и све остало што слика има у себи, није роб фигуралног изражавања. Оно извире из унутарњег набоја човека који ствара слику, његовог душевног стања, његовог, да ли свесног или интуитивног, поседовања моћи да се изрази на лирски начин. Ове слике трепере од неког поетског набоја.

Ни једна од оволиких линија није повучена себе ради. Она се не види. Њих прати један звук који може чути онај од Бога обдарени поседник слуха. У тој згуснутој фугалној музици, датој кроз линије кретања интуиције и духа, чују се звуци једне фуге која нас уводи у простор уметничког израза, шири од сваке визуелности, фигуралне или нефигуралне, имитативне или апстраховане.“

— Ђорђе Кадијевић