Laicima se ne bi ni vredelo obraćati, ali onima koji imaju dovoljno znanja o umetnosti koja se nekad zvala likovna, skrećući pažnju na lingvistiku Rakidžićevih monologa, reč je o umetniku koji je odavno prešao granicu zajedno sa dilemom koju ona nosi u sebi za svakog ko pokušava da je pređe — između figuracije i nefiuguralnosti. Ali ovde se radi o nečemu što u tumačenju može da se sabije samo u jednu reč, a to je struktura. Ta gustina poteza, ta akumulacija energije, i to doslovno fizičke, pokretana snagom volje i velikim nabojem imaginacije, otkriva jednu tajanstvenu i retko viđenu pojavu. Što se mene lično tiče, ovako nešto slično Rakidžićevim linijama nikada nisam video.

U njegovoj nefiguralnosti, kojoj ne priliči naziv apstrakcija, postoji nepredvidiva, čudesno pojavljena primesa poetičnosti. Za upućene ljude teško je i pokušati plasirati ubeđenje da u nefiguralnoj umetnosti može biti nečeg poetskog. Ali poetsko, kao i sve ostalo što slika ima u sebi, nije rob figuralnog izražavanja. Ono izvire iz unutarnjeg naboja čoveka koji stvara sliku, njegovog duševnog stanja, njegovog, da li svesnog ili intuitivnog, posedovanja moći da se izrazi na lirski način. Ove slike trepere od nekog poetskog naboja.

Ni jedna od ovolikih linija nije povučena sebe radi. Ona se ne vidi. Njih prati jedan zvuk koji može čuti onaj od Boga obdareni posednik sluha. U toj zgusnutoj fugalnoj muzici, datoj kroz linije kretanja intuicije i duha, čuju se zvuci jedne fuge koja nas uvodi u prostor umetničkog izraza, širi od svake vizuelnosti, figuralne ili nefiguralne, imitativne ili apstrahovane.“

— Đorđe Kadijević