Ciklus mapa Da li su ove promene bile organizovane?je najstariji segment postavke, nastao početkom dvehiljaditih. Fragmentacija fona slika na kvadratna i pravougaona modularna polja čiji su sastavi kao šavovi jasno uočljivi ukazuje na preslaganje, prespajanje, vraćanje u celinu, odnosno na ljudsku intervenciju, ne na prirodno stanje stvari, poput šahovske table, puzzles ili podnevaka i povratnika na geografskim kartama, ali izmeštenih u odnosu na njihovo geometrijsko prostiranje. Velike dimenzije mapa (oko 2,5 x 2 m) kao vizuelni predložak prizivaju istorijsko slikarstvo i zidne geografske karte.

Ciklus Mostova čine celine dva potciklusa: Mostovi su srušeni, ali mi znamo kako da ih popravimo iz 2000. godine i Mostovi, barijere i duh zlata koji datiraju iz 2018. Prvu celinu čine porušeni i izmešteni mostovi monohromnog, mračnog kolorita, dok druga obuhvata prikaze mostova u vidu naznake barijera koje se vezuju za ciklus mapa i idejno (podela sveta, gubljenje slobode) i formalno (prikazi geografskih lokacija, zlatna osnova, kod radova velikih dimenzija sastavljena od fragmenata kvadratnog i pravougaonog oblika).

Potciklus Mostovi su srušeni, ali mi znamo kako da ih popravimo prikazuje topose zemalja u kojima je umetnica bila, u kojima joj je bio dom ili privremeno boravište (Jugoslavija, SAD, Italija).

Na slikama potciklusa Mostovi, barijere i duh zlata prepliću se realistične, imaginarne ili znakovne (samo naznačene) predstave arhitektonskih zdanja i pejzaža. Formalno, slike povezuje zlatna pozadina koja je u hrišćanskoj umetnosti simbol onostranog, nebeskog sveta; ovde je možemo tumačiti kao sliku druge dimenzije u kojoj se jasno vide prave namere skrivenih aktera. U okviru ovog potciklusa, prikazi mostova i barijera/rampi su samo naznačeni linijama, svode se na znak. Umetnica prikazuje mostove linijama koje se prostiru iznad kopna ili ispod vode, dok linije koje spajaju obale (na ispravnoj poziciji mostova) zapravo predstave barijera.

Most je metafora povezivanja, komunikacije, slobodnog kretanja, ali u radovima Nine Marić nosi sasvim suprotnu simboliku: nemogućnost povezivanja, sprečenost komunikacije i nepostojanje slobode – oličava koncept barijere. Kako bismo razumeli ovu obrnutu logiku simbolike, trebalo bi da poznajemo ličnu istoriju umetnice, koja je rođena i odrasla u Jugoslaviji, zemlji koja usled ratnih strahota i njihovih posledica više ni idejno ne postoji, da bi kasnije živela i radila u SAD i Italiji, zemljama koje skoro ništa nemaju zajedničko sa njenom postojbinom.

Ciklus Herbarium – New Life nastao je za vreme pandemije kovida-19. Fantastične, natprirodne, pomalo mistične biljke cvetnice veoma su detaljno predstavljene (koren, stablo, list, cvet, plod). Vizuelni predložak koji je poslužio kao inspiracija za Herbarium je misteriozni Vojničev manuskript, iluminirani kodeks za koji se pretpostavlja da potiče iz renesansne Italije, pisan na pergamentu jezikom koji do danas nije dešifrovan. Stranice su mu numerisane, ali je njihov redosled (namerno ili slučajno, tokom vremena) izmešan. Iluminacije prikazuju biljke, životinje, ženske figure i astrološke simbole. Pretpostavlja se da je kodeks bio neka vrsta farmaceutskog priručnika.

Cveće kao motiv predstavlja i vezu sa majkom Nine Marić, poznatom modnom kreatorkom Mirjanom Marić koja je u svojoj umetničkoj praksi puno koristila cvetne motive. Pred kraj života, za vreme pandemije, živela je sa svojom ćerkom; tada je i nacrtala nekoliko prikaza cveća, te i ti crteži, pored Vojničevog manuskripta, predstavljaju inspiraciju za Herbarium, kao jednu vrstu ode majci i majčinom umetničkom senzibilitetu. U ovom smislu, Herbarium se može posmatrati i kao uvod u ciklus portreta majki poznatih ljudi jer se tema odnosi i na umetničin život i njeno iskustvo, kroz odnos njene bake i mame.

Ciklus Mothers of Control  prezentuje portrete majki poznatih ljudi (uglavnom državnika, samo jedan je lični, porodični portret bake Nine Marić). Kroz ciklus portreta Marićeva istražuje i na svetlo dana iznosi krucijalne detalje iz života velikih žena koje, nažalost, istorija pominje i pamti uglavnom po njihovoj deci.

Ciklus čini sedam portreta, preciznije rečeno alegorijskih personifikacija dominantnih osobina žena/majki ili događaja iz njihovih života. Po načinu prikazivanja, portreti Nine Marić se razlikuju od svih drugih portreta ovih ličnosti. Svaki prikaz prati simbol, uglavnom izdvojen u krugu: crvena zvezda, srp i čekić, grb vladarske vizantinske porodice Paleologa, runolist; kod dva portreta simbol je uključen u samu predstavu (američka zastava i glava orla). Predstave vizuelno podsećaju na tarot karte ili likove iz commedia dell’arte  (kolorit jarkih boja, simboličan karakter prikaza; od posmatrač se očekuje da dešifruje predstavu). Od svih portreta žena, Nine Marić je jedino svojoj baki prikazala lice, dok se ostalima lice ne vidi ili je maskirano.

U svojim radovima, Nina Marić kao vizuelne predloške koristi geografske karte, fotografije i dela likovne umetnosti. Ponekad ih u celosti transponuje u rad (kao kod portreta Dženi Džerom), ili u kompoziciju inkorporira samo fragmente predloška (mape, mostovi, Keke Geladze, Nana Princip, Sara Delano), a nekad joj vizuelni predložak služi samo kao polazna tačka umetničke inspiracije (Herbarium – New Life). U tom smislu, njeni radovi su eklektičkog karaktera, pastiši sa jasno izraženim ličnim pečatom umetnice.

Većinu radova odlikuju snažna koloristička rešenja u kojima dominiraju kombinacije zlatne, crvene i plave boje; jedine monohromne slike su apokaliptične vizije iz ciklusa Mostovi su srušeni, ali mi znamo kako da ih popravimo, ciklusa u kome samo njegov naziv nosi iskru optimizma. Pojedine radove iz ciklusa Mostovi, barijere i duh zlata i ciklusa portreta Mothers of Control povezuje prisustvo simboličnih prikaza izdvojenih u kružnici, neizostavnih znakovnih ključeva za razumevanje kompozicija.

Na narativnom planu, Nina Marić u svojim radovima govori autobiografskim terminima. Vodi nas sa sobom na put oko sveta i poučava da svaka akcija ima i svoju posledicu, uvodi u druge dimenzije realnosti u kojima su razlozi tih bezobzirnih akcija jasno vidljivi, ali smo i mi, kao i umetnica, nemoćni da ih sprečimo, zatim nas naglo prebacuje u centar sveta mističnih, zločestih biljaka kako bismo se zapitali čime smo, zaista, okruženi, da bi nas na kraju provela kroz špalir velikih žena-dominatora. 

Na formalno-konceptualnom nivou, Nina Marić je uspela da spoji nespojivo – izuzetnu vizuelnu prijemčivost, odnosno lepotu radova sa zlokobnim porukama koje nose.

Ivona Fregl, istoričar umetnosti