U sobi „Pogledaj me“ susrećemo se sa zaustavljenim trenucima mitologije običnog života. Između privatnog i javnog, u svetu obeleženom površnošću, upoznajemo promišljeno razrađene likove lične i kolektivne simbolike. Nema običnog života i nema obične svakodnevice u univerzumu malog akrobate na žici, alegorije čulnog u vidu obasjane devojke ili kjaro skuro kompozicije simbioznih energija tri tela.

„Devojčica sa lulom“ je svakako noseća slika ove sobe, poetike klasične scene koja slavi hedonizam, ali nam govori i o kvazi idili. U prvom planu je tinejdžerka izražene personalnosti, oslobođena stega i briga sveta odraslih, između erotičnosti i nevinosti. U pozadini mirnijih tonova pratimo eskapistične prizore. Snaga buktinje, kao povod za istraživanje slikarske materije, prikazana je u sobi „Vatra“. Ona je tema manifestacije društvene krize, ali i ljudskog nemira. Likovna dela iz ove etape tumačimo dvojako: esencijalno i metafizičko vlada slikama u kojima nema prisustva ljudi, a u ostalim kompozicijama nosioci naracije su urbane devojke, promoterke umetnikovih diskursa koje manipulativno vladaju mizanscenom. Kroz ovaj ciklus, autor ujedno ukazuje na probleme savremenog društva kao što su ekološke katastrofe i ratovi, ali i otuđenje.

Percepcija muškarca da se ne uklopi u trenutak, kao i bliskost i distanciranost između muške i ženske telesnosti u kompozicijama egzotičnih vrtova uživanja – okosnica je sobe „Melanholija u raju“.
Mediteran je polazište višestruko simbolističkih predela unutar kojih vladaju posebna, njima svojstvena pravila, mesta kontakata i dvosmislenosti, prostora naizgled bez kretanja i vremena, kao i intimnosti koja nije integrisana u stereotip.
Umetnikovo uranjanje u sebe i bezbrižno vreme, sagledavamo i kroz neke od slika, koje su optičke iluzije („Crvene stene“ i „Čekanje“).

Ikonografski gledano, nekoliko motiva u Milanovom stvaralaštvu je repetitivno i akcentovano. Naglašene, a povremeno i transformisane ruke, odraz su duše, simbol bliskosti i psihičkih stanja a stopala našeg puta – odnosno kretanja i prisutnosti.
Zastupljenost oblaka (nekad ružičastih, a katkad sivih i zastrašujućih) nije samo deo prirodnog, no i aspekt duboko intimnog, kao i metafora slobodnog, a predmet kao tajnu tumačimo kroz simboliku lule koja se često pojavljuje na  slikama.

U prožimanju, neprestanom usklađivanju, raščlanjavanju i sintezi, između idile i zebnje – heterotopije Milana Hrnjazovića prepune su simbolike i reminiscencija. Fikcija i metafora, kao i večna igra polova koje on doživljava kao intrigantno istraživanje sopstvenih granica, transponovane su u dela uznemirujućih psiholoških sadržaja, a slikarske i crtačke virtuoznosti.

Maja Živanović, likovni kritičar