У соби „Погледај ме“ сусрећемо се са заустављеним тренуцима митологије обичног живота. Између приватног и јавног, у свету обележеном површношћу, упознајемо промишљено разрађене ликове личне и колективне симболике. Нема обичног живота и нема обичне свакодневице у универзуму малог акробате на жици, алегорије чулног у виду обасјане девојке или кјаро скуро композиције симбиозних енергија три тела.

„Девојчица са лулом“ је свакако носећа слика ове собе, поетике класичне сцене која слави хедонизам, али нам говори и о квази идили. У првом плану је тинејџерка изражене персоналности, ослобођена стега и брига света одраслих, између еротичности и невиности. У позадини мирнијих тонова пратимо ескапистичне призоре. Снага буктиње, као повод за истраживање сликарске материје, приказана је у соби „Ватра“. Она је тема манифестације друштвене кризе, али и људског немира. Ликовна дела из ове етапе тумачимо двојако: есенцијално и метафизичко влада сликама у којима нема присуства људи, а у осталим композицијама носиоци нарације су урбане девојке, промотерке уметникових дискурса које манипулативно владају мизансценом. Кроз овај циклус, аутор уједно указује на проблеме савременог друштва као што су еколошке катастрофе и ратови, али и отуђење.

Перцепција мушкарца да се не уклопи у тренутак, као и блискост и дистанцираност између мушке и женске телесности у композицијама егзотичних вртова уживања – окосница је собе „Меланхолија у рају“.
Медитеран је полазиште вишеструко симболистичких предела унутар којих владају посебна, њима својствена правила, места контаката и двосмислености, простора наизглед без кретања и времена, као и интимности која није интегрисана у стереотип.
Уметниково урањање у себе и безбрижно време, сагледавамо и кроз неке од слика, које су оптичке илузије („Црвене стене“ и „Чекање“).

Иконографски гледано, неколико мотива у Милановом стваралаштву је репетитивно и акцентовано. Наглашене, а повремено и трансформисане руке, одраз су душе, симбол блискости и психичких стања а стопала нашег пута – односно кретања и присутности.
Заступљеност облака (некад ружичастих, а каткад сивих и застрашујућих) није само део природног, но и аспект дубоко интимног, као и метафора слободног, а предмет као тајну тумачимо кроз симболику луле која се често појављује на  сликама.

У прожимању, непрестаном усклађивању, рашчлањавању и синтези, између идиле и зебње – хетеротопије Милана Хрњазовића препуне су симболике и реминисценција. Фикција и метафора, као и вечна игра полова које он доживљава као интригантно истраживање сопствених граница, транспоноване су у дела узнемирујућих психолошких садржаја, а сликарске и цртачке виртуозности.

Маја Живановић, ликовни критичар