Јовановићеве слике имају недмосмислену привлачност, имају у себи нешто од класичног осећања лепоте, чега иначе нема у екстремном модернизму, коме је он ближи него посмодерној. Његова употреба боје је онако слободарска на начин лирске апстракције енформела, ташизма али унутар структура које он ствара на платну увек постоји једна консеквентност формална, али у истој мери и естетски контролисана. Ради се, значи, о једном даровитом човеку који је својом несумњивом енергијом и способностима у неадекватној и не само локалној него општој средини у којој влада опште стање духа оличено у панорами ординарне стварности у којој живимо са несхватљивим чињеницама да се у ово време на почетку XXИ  века око нас догађају класични ратни сукоби са свим страхотама о чему још увек живе индивидуе које су преживеле ИИ светски рат,  једноставно никада нису могли да поверују да је то могуће.”  – Ђорђе Кадијевић, историчар уметности И редитељ

“Игор је изградио препознатљив ликовни израз, који је заснован на искуствима генерација пре њега. Његово дело није самоникло. Пронашао је свој пут и он га даље успешно надограђује

У ширем контексту Игорово сликарство  припада, корпусу апстакије, геометриске апстакције. Игорово сликарство и његова изражајност се ослања на боју и њене међусобне односе. На неким сликама користи комплементарне боје црвене и зелене, две најудаљеније а чине хармонију. Овај бојени однос присутан је у делу Василија  Кандинског где се Игор с правом ослања на корене  апстрактне уметности. Оно што је добро јесте да Игор не подлеже офанзивном утицају  дигиталног окружења, електонике,лед технологије.

На неким сликама, “витражима” где боју оивичава геометриским цртежом, чврстом црном линијом, помало затварајући форму, а на оним другим отвара цртеж и лирском истањеном линијом, елипсастим формама,слојевима боје пуни шарена једра и нова авантура почиње.” – Драган Миливојевић Пале, историчар уметности