Сви ми који смо познавали и дружили се са Миланом Туцовићем (1965-2019), већ пет година осећамо страшно недостајање због његове уметности, али и харизме и доброте коју је имао, и несебично делио, поштујући сваког човека. Једна од његових слика из ране фазе носи назив „Дечак који је носио светло“, и мислим да управо та реченица осликава само његово биће. Иако вајар по вокацији, највише ће остати упамћен по чудесним сликама и објектима у којим је спајао времена на само њему особен начин. Био је посвећеник магичног реализма наслеђеног дискурса, аутентичан у делима наглашене поетике носталгичних призора и кулиса сложених и промишљених сценографија. У Милановом паралелном свету слојевитих композиција метафизичког призвука, фигуре и предмети су идејно чврсто повезани, јер је баш то потребно да се њима призове прошлост. Овде и тамо, можда и заиста – главни актери су најчешће обични људи, трагични, занесени, замишљени – каткад и са маргина…али и уметници из различитих епоха, којима је снажном, а непретенциозном нарацијом, додељивао различите улоге. Честим дијалогом између књижевности, филма и сликарства, Милан је поседовао моћ да пригушеним колоритом и снажним цртежом материјализује мисао, отелотвори нечији лик на својим платнима и утка га у ткиво слике. На тај начин, сваки посматрач доживљава чудни мир – сетне мисли, умор, повученост или радост и задовољство. Срећа воли тишину. 

Самородно стваралаштво високих сликарских достигнућа Жељка Тоншића (1954-2014) обележиле су архетипске теме, паралеле са историјом уметности специфичног креда у којем се сусрећу и стапају Византија и највиши домети западноевропског сликарства – и тако добијају свој нови живот. Сублимисана и фатална магичност античких, ренесансних и прерафаелитских времена транспонована је кроз женске ликове нестварне лепоте, у складним композицијама систематичне иконографије. Од реалног ка небеском, Жељко је тежио парадигми идеалне жене која у себи поседује ванвременску лепоту. Лепоту, као један од необјашњивих појмова, коју посматрач може само да осети и да јој се диви. У техничком погледу, иако се овај уметник највише ослањао на Ван Ајково сликарство, вешто је спајао домете тог времена и средњег века у сопствени симболизам, а невероватну пажњу посвећивао је детаљима, тако да слике изгледају попут фотографија.

Кроз сва дела овај изразити портретиста се враћа прецизности, често заборављеној у српској уметности краја 20. и почетка 21. века. Снажног, минуциозног цртежа и складног колорита, наизглед реалистична и акцентоване персоналности – она преносе причу препуну значења. Нестварне грације наглашених дланова, чија драж и савршенство није само у фигури већ и у тајнама које носе – често под веловима, с турбанима, ренесансним капама и цвећем или бисерјем у коси, поседују чулност која није банална, већ метафизичка.

Свест о пролазности, неумољива двострукост људске природе, патња и радост, успон и пад, приземност и сновиђења – идентично су заступљени у разноликим делима Зорана Велимановића. Његово стваралаштво представља засебну целину метаморфоза и ружног и лепог, аутентичних људских прича, обједињених у различитим тематским и колоритским циклусима. Темељан мануелни рад, склоност ка минуциозној посвећености детаљима и мноштво симбола и порука – главне су карактеристике његовог плодног опуса. У Велимановићевој уметности, слике и објекти носе скривене слојеве, са континуирано присутном противречношћу између света светлости и света таме. Његово вишезначно стваралаштво, брутално и фантазмагорично –  снажно је и згуснуто, истовремено болно и пуно радости. Узрок томе је то – што на платна и објекте преноси оно што сматра искреним и важним…истражује оно што је тајновито, а својствено људима. Кроз интимистичке објекте и монументалне композиције, који су пуни драматике, заокупљен темама и формама реалног и ванпојавног, Зоран Велимановић спаја неспојиво, односно примењујући различите материјале – долази до суштинског. На његовим радовима нема случајности, сваки потез је добро промишљен, са истакнутим симболичким вредностима и метафоричким значењима, тако да стичемо утисак да без обзира на то што смо посматрачи – сви смо ми истовремено и учесници, поистовећујемо се, јер смо видели своје најдубље тајне и страхове.

Померена логика ликовног света Владимира Дуњића чини да оно што је уобичајено постаје чудно, у наизглед једноставним композицијама еквивалената за доследност и осећај за меру. Комплексност микро-макро односа у очигледном. Дијалог са собом, светом али и оним различитим. Тако би, неколико речи, могли да сажмемо његово плодно стваралаштво. Крећући се танком линијом између реализма и метафизичког, Дуњић је континуирано посвећен мотивима којима се периодично враћа – „Велови“, „9 мачијих живота“, „Прокрустов музеј“, „Доње небо“ и „Вртоглавице“.

Сепаратна стварност, духовни и материјални свет, скривено-откривено…пренесени су у циклусу „Велови“. Иако је у Владином стваралаштву, кроз тематику суздржаних а сугестивних портрета, персоналност акцентована, неки од радова редуковани су на симболички садржај кроз честе паралеле с мајсторима историје уметности. У тим делима нема сувишних детаља, фокус је у првом плану, и разоружава нас директношћу портретисаних.

Однос индивидуалног и наметнутог транспонован у атипично, најчешће у кутије, али и објекте – окосница је циклуса „Прокрустов музеј“, који је истовремено и оштра критика друштва. Уметников дијалог са светом животиња читамо у етапи „9 мачијих живота“, а поглед у себе, у „Вртоглавицама“ – примарног горњег раурса.

Меланхолични призори, вишезначност воде – тама и светлост…обележје су циклуса „Доње небо“.

Сергеј Апарин, иако препознатљив по метафизичким сликама и школован у духу реализма, последњих година прави искорак у раду неконвенционалним приступом, употребљавајући несликарске материјале – метал, гвожђе и тканине – од којих ствара слике-објекте. У питању су дела већих и средњих формата, на тему жанр сцена Средоземља, која почивају на сећањима на путовања на југ Италије. Непосредно виђени записи стварности, преплитања ноћи и дана, уткани су у контрастне призоре акцентованих отворених прозора и врата, који су симболичка граница између светова – спољашњег и унутрашњег. Непосредно виђени записи стварности, преплитања ноћи и дана, инкорпорирани су у контрастне призоре акцентованих отворених прозора и врата, који су симболичка граница између светова – спољашњег и унутрашњег. Свака Апаринова слика носи врло промишљену и сложену интерпретацију догађаја. На први поглед минималистичко, присуство људи у  метафизичким композицијама је врло важно. Сви ликови су тихи наратори, јер готово неприметно улазе и излазе из нашег видокруга, лебде, љуљају се, седе, трче и пењу се. С некима се сучељавамо погледом, други су нам окренули ледја. Понекад у првом плану, а каткад као детаљ… усамљени свирачи, мајстори, уморни бициклисти, сфумато фигуре или оне без глава, а са шеширима. Све то указује на универзална значења човековог бивствовања.

Не видимо шта је у нутрини Сергејевих здања. Можемо само да претпоставимо да тамо влада неки чудан мир, заштићеност од наметнутих вредности и бекство у сопствени микрокосмос.

Страст, мистика и енергија у опусу префињеног цртача – Жељка Ђуровића изнедрила је визионарске слике пред којима нико није равнодушан. Вода и ватра прате га на том самородном уметничком путу, јер Жељко континуирано верује у лепоту и чулно, магијско али и природно. Перманентно је посвећен еротизованим, издуженим, нестварним и флуидним женским фигурама, вилама, нимфама и силфидама – уроњеним у медитеранску атмосферу аутентичног бестијаријума.

Инветивно приступа алегоријским и митолошким темама, а сугестивност атипичних композиција појачава опозитним а јарким и експанзивним колоритом, и то је још једно од битних обележја и покретача његовог плодног стваралаштва. И управо тако тониране површине узрочник су сензуалности и страсти, јер фигуре настају без предумишљаја, а у сталној коресподенцији са енергијом боја. Земља, вода, небо, раскошна и особена вегетација су у суживоту с нестварним бићима које нас заводе са вишезначних слика. Вода је живот али доноси и смрт, женске фигуре су привлачне али непредвидиве и своје.

У фантазмагоричним сценама необарокне концепције простора, испотенцирана је најважнија карактеристика симболичног сликарства – потреба да се чулни свет приближи и идентификује са непролазним. Жељково сликарство је оличење те жудње.

Поставком уметничке групе „Фантастичних 6“ синтетизована су дела неких од најзначајнијих српских сликара 21. века, који су углед стекли постепено, кроз деценије – предано и континуирано, стрпљивим радом. У свету тривијалности и ефемерности, ови уметници су личним уметничким изразом, који повезујемо с фантастичним и метафизичким, створили једно мета-време, које разумемо и волимо на особен начин.

У Београду, маја 2024.
Маја Живановић, ликовни критичар