Још један од честих принципа рада јесте монтажа и колажирање фотографија, штампе и других уметничких и неуметничких материјала на површину слике који је динамизују и проширују њено поље ка објекту и пиктуралним инсталацијама. Излазак слике у реални простор и њено обликовање у инсталацију, води се истим принципима рада где потез четкицом или ауторкином руком делује ка формирању опросторених модула и нових система језика слике. Слика тиме престаје да се посматра као равна плоха, већ поље за истраживање сопствених могућности деловања ван установљених оквира. Управо то јесте једна од најважнијих категорија коју ауторка проблематизује у свом раду, а то је проблем простора. С једне стране, простор као ликовни елемент у радовима Марине Поповић  ослања се на модернистичку традицију у којој слика формира сопствену стварност. Самим тим сликарство не тежи опонашању релног, већ напротив има слободу да ликовним средствима уоквири свет у коме делује. С друге, излазак слике у простор, у идејном и формалном слоју, активира посматрача као саучесника у њеној трансформацији, чиме се помера граница устаљеног простора слике, стварајући вишеструке светове слике.

На истој линији гестуалности и најдиректнијег деловања на дело, на изложби је представљено и неколико скулптура у теракоти, настало у широком временском распону. Могућност рада са таквим материјалом, дозволило је уметници да метод рада на сликама успешно пренесе у други медиј. Представе песница и шака, њихових отисака на равним плочама послужиле су као прелазни модул ка скулптури. У радовима као што су „Врисак“, „Комуниста“ и другим примерима фигуративне пластике, Марина Поповић третира празнину као интегрални део свог пластичког израза, који постаје равноправан чинилац у посматрању њених радова. У тим радовима, такође доминирају снажан гест и директан исказ, често заснован на друштвеним и личним импулсима” – Мирко Кокир, историчар уметности.