Можда се овај наслов може односити и на скоро недостижну жељу за посматрањем фотографије ослобођене контекста потрошачког друштва и преовлађујућих трендова размишљања о њој; жељу за измештањем фотографије из поља симулације у непрекинуте токове сазнања кроз сам процес гледања; потребу за њеним разумевањем као открићем, које увек очекујемо, а само понекад на њега и наилазимо. Ипак, добра фотографија доноси откриће, обнављајући нашу вољу за виђењем, импулс најдубље покретачке моћи. Тада осећамо задовољство и захвалност, изнова евоцирајући јединственост призора, који је покренуо у нама неки нови обрт или сазнање. Могуће је да се Десидериум односи и на жељу за ослобађањем кроз прочишћујућу снагу хумора, као трансформативне моћи која осветљава наша срца. Или како наводи Елиот Ервит: „Нисам озбиљан фотограф као многи моји савременици. Тачније речено, озбиљан сам у вези тога да нисам озбиљан.“

Друге жеље као што је она за сагледавањем, па и укључивањем архиве која обухвата четири деценије фотографског рада Александра Келића у историју аналогне фотографије у нашој средини од почетка осамдесетих ХХ века па до данас, донекле могу бити  задовољене овом поставком која обухвата 114 одабраних фотографија и три видео презентације.

Жудња за могућношћу да се искажу драматични тренуци личне тежње да се препусти понирању у тајне виђења, наспрам континуирано тескобних околности наших простора, као и жеља да се очува потпуно независан, лични поглед насупрот преовлађујућим трендовима и концептима рада у области фотографије, неизоставно ће допрети и до гледаоца. Стога осећање назначено у наслову изложбе постаје дељиво па и универзално, усмеравајући нас кроз изложене фотографије ка оним аспектима богате текстуре света око нас, које смо превише често склони да занемаримо, као да више нису вредне нашег погледа.
Уколико се сложимо да ипак јесу, онда ће нам се ова изложба фотографа Александра Келића указати као поновно стечено/освојено богатство.