ALEKSANDAR KELIĆ – Deside-rium

23. septembar, 2025

ALEKSANDAR KELIĆ – Deside-rium

Svečano otvaranje izložbe: 23. septembar 2025, 19 časova
Galerija Kuće legata
Kneza Mihaila 46

DESIDERIUM
Izložba fotografija Aleksandra Kelića „Ukus nema sistema niti dokaza. Ali postoji nešto što je logika ukusa: dosledna osećajnost koja podcrtava i ističe izvestan ukus. Osećajnost koja je skoro, ali ne sasvim, neopisiva. Svaka osećajnost koja može biti ugurana u kalup sistema, ili obrađena grubim alatima dokaza, prestaje to da bude. Biva okamenjena u ideju…“ (Suzan Sontag, 1964)
Ponekad nailazimo na nju u književnosti: reč Desiderium u naslovu ove izložbe, latinskog porekla, označava „snažnu želju, žudnju, strast za nečim izgubljenim; osećanje tuge nad nečim nepovratno nestalim, vatrenu čežnju“ dok se u njenoj osnovi nalaze de- + sider- (koren reči sidus) nebesko telo, zvezdana konstelacija i atus čežnja, želja, potreba.

Uzimajući u obzir karakter izložbe i prikazane fotografske celine iz opusa fotografa i profesora na FPU u Beogradu Aleksandra Kelića, ukoliko se zapitamo na šta se ovaj naslov izložbe zapravo odnosi, odgovora može biti više. Najjednostavniji od njih, koji govori o samom mediju fotografije, može se odnositi na žudnju za vremenom:
neistorijskim, ličnim, subjektivnim vremenom koga se „svet, sakralizacijom želje za stalnim progresom simbolizovanim udobnošću, skoro potpuno odrekao“ (Džon Bercer) i u kome je „vanvremeni trenutak kome težimo i za kojim žudimo postao lična stvar, prepuštena pojedicu, dok se ono što ga okružuje nezustavljivo menja, brže nego sekvence samog njegovog života.“

Možda se ovaj naslov može odnositi i na skoro nedostižnu želju za posmatranjem fotografije oslobođene konteksta potrošačkog društva i preovlađujućih trendova razmišljanja o njoj; želju za izmeštanjem fotografije iz polja simulacije u neprekinute tokove saznanja kroz sam proces gledanja; potrebu za njenim razumevanjem kao otkrićem, koje uvek očekujemo, a samo ponekad na njega i nailazimo. Ipak, dobra fotografija donosi otkriće, obnavljajući našu volju za viđenjem, impuls najdublje pokretačke moći. Tada osećamo zadovoljstvo i zahvalnost, iznova evocirajući jedinstvenost prizora, koji je pokrenuo u nama neki novi obrt ili saznanje. Moguće je da se Desiderium odnosi i na želju za oslobađanjem kroz pročišćujuću snagu humora, kao transformativne moći koja osvetljava naša srca. Ili kako navodi Eliot Ervit: „Nisam ozbiljan fotograf kao mnogi moji savremenici. Tačnije rečeno, ozbiljan sam u vezi toga da nisam ozbiljan.“

Druge želje kao što je ona za sagledavanjem, pa i uključivanjem arhive koja obuhvata četiri decenije fotografskog rada Aleksandra Kelića u istoriju analogne fotografije u našoj sredini od početka osamdesetih HH veka pa do danas, donekle mogu biti zadovoljene ovom postavkom koja obuhvata 114 odabranih fotografija i tri video prezentacije.

Žudnja za mogućnošću da se iskažu dramatični trenuci lične težnje da se prepusti poniranju u tajne viđenja, naspram kontinuirano teskobnih okolnosti naših prostora, kao i želja da se očuva potpuno nezavisan, lični pogled nasuprot preovlađujućim trendovima i konceptima rada u oblasti fotografije, neizostavno će dopreti i do gledaoca. Stoga osećanje naznačeno u naslovu izložbe postaje deljivo pa i univerzalno, usmeravajući nas kroz izložene fotografije ka onim aspektima bogate teksture sveta oko nas, koje smo previše često skloni da zanemarimo, kao da više nisu vredne našeg pogleda.
Ukoliko se složimo da ipak jesu, onda će nam se ova izložba fotografa Aleksandra Kelića ukazati kao ponovno stečeno/osvojeno bogatstvo.