Раде Марковић – Трагови у песку

02. септембар, 2023

Раде Марковић – Трагови у песку

„Метафорична критика савременог континуирани је изазов у — четири деценије дугом — стваралаштву београдског сликара и вајара Радета Марковића. Од 90-их година наовамо прошао је атипичан уметнички пут: од слика — асамблажа, преко дрвених скулптура, до објеката — „склепатура“, уз увек ангажован осврт на друштвене девијације и антиратно опредељење.

Завршна етапа ретроспективе која је пред вама само је мали део његовог опуса, а обједињује различите форме ликовног изражавања, у четири комплексне тематске целине: „Склепатуре“, „Предлог ентеријера за министра војног“, „Крстови“ и „Црно-бели свет“.

Лична и колективна историја у скулптурама, које су творевине бројних предмета из свакодневног живота, а широког дијапазона рециклираних материјала — хармоника, точкова, шлемова, шешира, глава, жице, дрвених облика, ексера, картона и незамисливих градивних спојева — чине групу „Склепатуре“. Ослобођене конвенционалног, наизглед неперсонализоване, главе лутака у овој етапи (сједињене с другим артефактима) амбивалентно доминирају јер су у међусобној интеракцији.

Свечано отварање изложбе: 05. септембар 2023, 19 часова
Галерија Куће легата
Кнеза Михаила 46

Питања одговорности људи који воде кабинете рата и њихове заоставштине, синтетизована су у Марковићевом опомињућем циклусу „Предлог ентеријера за министра војног“. Вечни историјски мизансцен представљен је класичним ратним аксесоарима, груписаним у иновативна сведочанства уметниковог размишљања. Та прошлост, наша и њихова, имплементирана је у савремено — кроз мотиве: штаке — симбол преживљавања, војничке чизме — знак невоље и гладних година, и модификоване кофере као обележја несрећа и миграција.

Јабука је знаменје греха, који у овом случају може бити пре лични но универзални симбол. О протоку времена нам говоре сатови — разбијени, као и они без казаљки.“

„Крстови“ чине посебан скуп на изложби. Различито тумачење ове теме — било да су у питању стилизоване мердевине, јутане слике или ексер-објекти — симболично приказује повезивање и одвајање, и разнолику слику друштва.

Фокус на контрастним формама и симболичком, обележје је етапе „Црно-бели свет“, која, како јој и назив каже, спаја ове две (не)боје у суштинском виђењу предмета којима смо окружени. Шаховска оброк-табла, гитара с везаном руком, наткасна и чизма, „заробљене“ хармонике и комоде, маљ и миље… све је то свет који и јесте и није, ствари које су изгубиле своју примарну намену, а којима је додељена другачија улога.

Један део поставке посвећен је и сликама, које је уметник стварао на почетку свог уметничког пута. Фигуре и портрети, свесни свега лошег што их окружује — политичког хаоса и социјалне неизвесности — приказани су кроз прочишћене композиције, с јасном поруком и концепцијом која је, нажалост, и данас незастарела.

И самим називима дела, Раде Марковић говори о ангажованој уметности, јер кроз духовитост избија горчина животног.

Куриозитет поставке је и мали уметнички дијалог, у делима тројице аутентичних уметника с којима је Марковић, током година, излагао и дружио се — Радомира Станчића, Милија Нешића и Драгана Јовићевића Мацоле.

Морална обавеза уметника је да опомиње на девијације у лажним сликама стварности, па је и за Радета Марковића баш свакодневица та која одређује уметност. Он, наизглед растерећено, а поентирајући на свој начин — говори о стању друштва у Србији, о неизвесности и озбиљним темама.“
— текст из пратећег каталога ликовног критичара Маје Живановић.