Олга Јеврић се појављује у време које је веома бурно и окренуто новим вредностима, непосредно након ИИ светског рата када долази до установљавања нове државе. Тада долази до успостављања нових вредности засниваних на социјализму. Политика је била носилац оквира у којем је уметност требало да смести своје потенцијале. Ипак, снагом своје уметничке воље Олга Јеврић је кренула једним смелијим путем сопствене нужности. Она се отргла од владајуће струје уметности послератног соцреализма испуњавајући сопствену судбину.

Њен почетни период стваралаштва је испуњен серијом фигуративних остварења, актова и портрета. Она је још под утиском тек завршене Академије као и социјалистичког реализма. Но, упркос преовлађујућој струји она утискује сопствени израз на самом почетку свог уметничког путовања. Током шесте деценије Олга Јеврић драстично мења свој однос према простору у скулптури, и то на један потпуно нетрадиционалан начин. Уследили су радови: предлог за споменик – Милановац 1954, конкурс за споменик у Пљевљама где је добитник И награде. 1957. је значајна због њене прве самосталне изложбе „Просторне композиције“. Простор постаје део пластичне конструкције. Вец идуће године излаже на XXИX Венецијанском Бијеналу где бива запажена од стране ликовне критике. Крај шесте деценије доноси Олги Јеврић потпуну афирмацију и потврду њене вредности као и значаја њене скулптуре у токовима југословенске и светске уметности.

Учинила је продор у област апстракције где метафоричност замењује дескриптивност и анегдотско. Значајне скулптуре: Комплементарне форме И, 1956., Вертикална композиција, 1956., Предлог за споменик ИИ, 1956. 1963. долази до јавног осуђивања нове уметности од стране самог државног врха на челу са Ј. Б. Титом. Међутим та осуда није спречила уметнике у процесу који се није могао зауставити. Они су остали доследни својим идејама. Такав је случај и са Олгом Јеврић. У радовима из 1965. тежња за наглашавањем просторности игра посебну улогу. Тада скулптуре постају већих димензија (Тектоидни октопод, Центрипетална форма, Трином).

Седамдесете године у делу Олге Јеврић протичу у знаку континуираног развијања, елаборираног али никада до краја. Радикалних промена у њеном делу нема иако се јавља и мења њен однос према маси и форми. Експресивно дејство је још присутно али долази до смиривања. (Артикулација простора ИИИ -1970., Концентрично слагање 1970., Црвени масиви 1973.). Изразито експресивни карактер њене скулптуре, карактеристичан тренутак проблематике простора, специфичан однос према материји, маси, слојевитост значења и полиметафоричност су карактеристике које су обезбеђивале функционалност скулптуре Олге Јеврић у уметности са почетка ИX деценије.

На изложби у СКЦ-у 1988. излаже нове радове у којима је потпуно промењен однос према форми и маси. Уместо ранијих привидно аморфних маса, појављују се облици у којима је јасно дефинисана права контура, изглед блока. ( Налегле форме из 1986-88., Троструко укрштање из 1986-88.) Долази до градења али и разградње у циљу испољавања експресије. Шипка више нема пређашњу функцију. Она не спаја одвојене масе, није више трансфер и веза између засебних маса. Сада је утонула дубоко у ткиво скулптуре. В Панчевацка изложба одржана 1989. одаће јој још једно признање јер она је један од антиципатора и претеча онога што се дешавало у нашој скулптури и уметности током осамдесетих.Њена скулптура се развијала континуирано, постала је компактња, сублимнија, и данас поседује одређену геометријску и конструктивну напомену примерену укупној атмосфери у уметности на крају деценије. Долази до споја експресије субјективности и дозе рационализма.

Уместо разуђених експресивних скулптура уметница се бави компактним и целовитим формама. Скулптура све више престаје да буде чврста компактна маса, један дефинисани облик. Све чешце је она састављена из делова – из сегмената који јој омогућавају промену облика.

Током деведесетих она је изменила изглед својих скулптура и означила их је изложбом „Три скулптуре“ у Народној Библиотеци у Београду. (За изотопни простор из 1996., Набрајање из 1998., Лимес из 1999.). Ове скулптуре представљају сажетак најкарактеристичнијих проблемских разлога којим се Олга Јеврић бавила деведесетих година, враћањем идеје блок-форме. Треба напоменути и њено стваралаштво у сфери фотографије о коме се мало зна. Она излаже фотографије 1993. у Галерији „Златно Око“ у Новом Саду. Ове фотографије поседују ликовни потенцијал и структуралност. Њихова тематика је живот који се одвија око нас, на пијаци, градилишту, улици. Уметница кадрира исечке стварности који су искрени и велики у својој једноставности.

Олга Јеврић је преминула у 92. години, 10. фебруара 2014. године, у Београду.

ВИШЕ о животу и делу Олге Јеврић на: