Олга Јанчић

Олга Јанчић припада групи уметника који су након ИИ светског рата својим авангардним идејама креирали импулс модерних струјања у оквиру српске и југословенске уметности. Са неколицином скулптора са простора Југославије, она ће проширити опсег уметничког деловања ван своје средине и изборити се за место унутар токова зреле модернистичке европске скулпторалне праксе.
Њено плодно стваралаштво је трајало више од пет деценија и развијало се по карактеристикама од академског реализма са експресивним импулсима и умереном стилизацијом форме, окрећући се фигурацији инспирисаном архаичним облицима, потом фигурално-асоцијативно-апстрактном облику, водећи на послетку до апстрактног виталистичког концепцта форме. Дела су изведена у традиционалним материјалима; камену, мермеру, ониксу, бронзи, алуминијуму, гиспу и дрвету, и поред изврсности техничке израде, су органска по својој доминантној овалној форми, а дубоко виталистичка по идеји коју жели уткати. Теме које су је привлачиле представљају животне и животворне принципе, и имају за циљ да транспонују емотивна стања, асоцијације и идеје у облик, често избегавајући елементе нарације, већ истичући непромењивост и вечност животних сила у егзистенцији човека и природе. Олга Јанчић је заокупљена људским феноменима, стањима, искушењима и капацитетима душе, природним циклусима и физичким силама.

Рана фигуративна фаза бива већ крајем педесетих замењена фигуративном апстракцијом која је црпела своје подстицаје од великих мајстора (Хенри Мура, Бранкушија, Ханс Арпа), да би убрзо нашла свој лични језик у представљању архетипских облика у виду симбола-знака. Развој сопственог рукописа и ликовног језика настајао је махом између 1956-1965. У годинама које су следиле, њен ликовни концепт и скулпторални израз се и даље развијао у виду нових циклуса, пластичних решења, али никада не одступајући од утврђених ставова. У позној фази је истраживала могућности експанзије облика и органског раста маса, излажењем из средишта композиције, и сучељавањем поларитета у хармонична пластична решења.
Међу најзначајније циклусе спадају: Бремените форме, Удвојени облици, Близанци, Триноми, Плодови и распуклине, Пластичне површине, Рељефи…

Освојене награде (Париз, 1959 – И међународно бијенале младих; Александрија, 1961 – ИВ Медитеранско бијенале, излагање на XXXИ Венецијанском Бијеналу 1962, и присутност у значајним прегледима скулптуре 20. века (Мицхеле Сеупхор, Херберт Реед, Мицхел Рагон…) говоре о њеном неоспорном значају и утицају на модерну скулпторалну мисао.

Легат Олге Јанчић броји укупно 83 дела, и састоји се од скулптура и рељефа. У питању су пажљиво одабрана настала између 1945. и 1992. године, која најбоље илуструју њен стваралачки развој који је трајао више од пет деценија. Дела су изведена у камену, мермеру, ониксу, бронзи, алуминијуму, гипсу и дрвету. Легат Олге Јанчић је поверен на старање Кући легата Уговором који је склопљен између Градске управе града Београда и Куће легата 23.03.2017. године. (Република Србија, Градска управа града Београда, Г-Бр.6-1940).

Дело Олге Јанчић је на граници скривања и отварања, материјалног и етеричног. Као посебна тематика издваја се однос према телу, материнству, љубави, плодности и еротици.